ДРАГИ ВЛАТКО - oдлoмaк
„Ово морам некоме рећи”, пустила је начас моје руке како би поправила мантил, који јој је клизнуо низ раме и обнажио пјегаву кожу испод љетње хаљине с нараменицама. „Мој муж има рак јетре. И то врло агресиван. Знате ли колико смо труда и новца уложили да бисмо добили слободан термин за двојицу свјетских хирурга, највећих у тој области? И можете ли замислити ту игру судбине? Не можемо да дођемо до операционе сале због неке заразне болести која је миленијумима била непозната... Можете ли замислити ту игру судбине?”
Ни ријечи нисам могао прозборити, а у том часу изгледало је да она то није ни очекивала – требала је, напросто, некога ко ће је слушати.
„Знате ли да мој муж има тек педесет и четири године? Не могу да замислим живот без њега... И зашто се то десило управо нама? Знате ли колика је његова љубав за човјека и колико је умјетника помогао, колико афричке дјеце је узео да им буде кум и доживотно их помаже? Он је помоћ нудио и тамо гдје је слутио да би могла бити потребна... Зашто се то десило управо нама? Ја сам члан друштва за заштиту права афричких жена, организујем акције за куповину вакцина за дјецу у најугроженијим областима широм свијета... Зар је то мало? Зашто се то нама десило? Мој живот без њега ће бити бесмислен... У ствари, и не треба ми више...”
Сада више нисам могао врдати – очекивала је да нешто кажем. Пришла ми је још ближе и забацила главу мало унатраг да би могла да ми гледа право у очи. Она није плакала, али мени се прва суза већ откинула и клизнула низ образ. Још никада нисам доживио да је неки незнанац на овим просторима овако, без икаквог увода, отворио срце преда мном и рекао ми најболније ствари из свог живота. Промуцао сам нешто у смислу да је живот чудо и да се неријетко дешавају најнеочекиванији обрати кад се томе најмање надамо. Рекао сам, исто тако, да она у својим рукама држи кључ успјеха за то како ће се њен муж понашати и борити с болешћу... Да нема права да поклекне и покаже му очај, или да ју је и на час напустила нада... Да сам чуо да се та врста болесника престаје борити онога часа кад препозна да су њихови најближи клонули духом и почели губити наду... „Знам, знам ја све то. Извините, молим вас. Заспао је начас и ово сам вам морала рећи. Али, издржаћу ја све. Борићемо се до посљедњег даха...”.
Затим је још једном енергично климнула главом, стегла ми још јаче прсте и потом их пустила, поправила још једном мантил и запутила се натраг, према вратима.
Кренуо сам за њом у намјери да је испратим до самих врата, смишљајући успут шта бих јој још могао рећи на крају. Неколико корака испред врата, још једном се енергично окренула на пети и поново потражила моје очи.
Осјетио сам да јој је задах мирисао на вино; тада ми је рекла:„Знате ли шта нас још одржава усправним и шта нам не да да посрнемо. Онај ваш CD и музика Влатка Стефановског.” Рекла је то с француским акцентом, али сасвим тачно, без иједног погрешно изговореног гласа, „мислим да бисмо без ње напросто прсли од бола.” narudzba knjige
03.01.2010. 01:23
Cuvar on Twitter
Please wait while my tweets load 