ГОВОРНА МАНА - цијела прича

До четврте године сам се успављивао цуцлом, а и преко дана се нисам раздвајао од ње. Мајка и отац су се уплашили да ћу добити говорну ману, пошто сам „шушкао“ док причам; између осталог, нисам знао правилно изговорити глас „ц“ – изговарао сам га као „с“. Послије кратког вијећања дошли су до закључка да је за то крива цуцла и да ме по кратком поступку треба одвикнути од ње.

Једини пас у нашем сусједству звао се Леси. Био је завезан и нико није ни покушавао да му приђе. Сви су се плашили његовог љутог лајања и намргођених црних очију. Његов испрекидани лавеж ме готово сваке ноћи испраћао у сан.

Те вечери, кад су одлучили да ме одвикну од цуцле, однијели су ме прво на купање, а потом без икаквог објашњења право у кревет. Свјетло у соби нису ни палили. У мраку собе узалудно сам тражио цуцлу која ме раније увијек чекала на јастуку – тражио сам посвуда: испод јастука, у јастучницама, испод плахти, у џепу пиџаме. Нисам плакао, једино сам без престанка питао гдје су ми склонили цуцлу.

Након неког времена, мајка је ступила у собу и, не палећи свјетло, рекла да је Леси однио цуцлу. По изгледа раније припремљеном сценарију, брат је залајао однекуд из угла мрачне собе, опонашајући тачно Лесијев лавеж. Након тога сам престао да питам за цуцлу.

Мајка је послије тог догађаја увијек с поносом причала, чак и касније кад сам пошао у школу, како сам увијек био добар, наиван и послушан, и како су ме лако преварили најјефтинијим могућим триком. Рекла је, исто тако, да јој је само жао што сам још дуго након тога причао у сну и говорио кроз пригушени плач: „Немој Леси лајати... Ја сам се одвикао од цуцле.“ И још би додала како сам након тога уистину почео правилно изговарати глас „ц“.

Никада никоме нисам открио тајну да сам знао од првог часа да се радило о превари, и да је то била дијелом и моја властита одлука да се одвикнем од цуцле како бих говорио правилно. Једино што изгледа нисам могао контролисати снове, а и дан- данас ови су у стању да ме изненаде и издају.

18.01.2010. 10:34

Cuvar on Twitter