Ponekad pomislim da smo zbog te činjenice i položaja grada u kotlini sa velikim brojem maglovitih i sumornih dana, nosili u sebi neku vrstu „Weltschmerz-a” – svjetskog bola , koji nas nije napuštao ni kada bismo na kraći ili duži period otišli daleko od njega ili ga zauvijek napustili.

Negdje sa sedam-osam godina počeo sam skupa sa drugovima odlaziti na sportski poligon upravo u vrijeme kad su se mogle očekivati sahrane. Čekali smo do kraja žalobne ceremonije, a nakon toga prilazili iz prikrajka ožalošćenoj porodici koja je raspakovavala hranu donesenu na groblje za pokoj duše preminuloga. Strpljivo smo čekali da se stariji udalje i da dobijemo znak da možemo pojesti sve što je preostalo.

Ovo je preraslo u naviku sve do jednog julskog dana. Zbog prijetećeg nevremena sam čin pokopa obavljen je tog dana gotovo upadaljivo žurno. Samo nekoliki od okupljenih prišli su potom nakrivljenom stolu u uglu groblja,čije su noge bile ukopane u zemlju.

Udovica sa crnom maramom na glavi, sjekla je velikim kuhinjskim nožem kobasicu na debele kolutiće pokraj neravno isječenih kriški domaćeg hljeba. Umjesto stolnjakom, stol je bio zastrt smeđim masnim papirom. Uto je počela da prokapljuje kiša i ogromne kapi su odzvanjale kad bi pale na masni papir sa pripremljenom hranom.

Moj najbolji drug mi je došapnuo da su to suze i da je on to već jednom doživio kad je umro njegov otac. Tada su mu rekli da nebo plače ponekad odmah poslije sahrane kad ožalošćeni na zemlji predugo gledaju prema nebu, tražeći tu objašnjenje za ono što se desilo.

Okupljeni oko drvenog nakrivljenog stola u uglu groblja, žurno su se sada udaljavali, ostavljajući u mekanom smeđem blatu tragove ljetnih cipela i sandala.

Uskoro su oko stola sa raspoređenom hranom stajali samo četvoro djece i ožalošćena žena sa crnom maramom. Brada joj je počivala na grudima. Čvornovate ruke je držala prekrštene na stomaku.

Kapi su sada dobovale u ujednačenom ritmu po masnom papiru, polupraznoj flaši sa rakijom, dopola ispijenim čašicama, plitkim tanjirima, izvodeći na licu mjesta komponovanu posmrtnu koračnicu.

Mi djeca smo stajalo okolo šutke i niko se nije odvaživao da dotakne hljeb natopljen suzama ili da se udalji od stola.

Те вечери, кад су одлучили да ме одвикну од цуцле, однијели су ме прво на купање, а потом без икаквог објашњења право у кревет. Свјетло у соби нису ни палили. У мраку собе узалудно сам тражио цуцлу која ме раније увијек чекала на јастуку – тражио сам посвуда: испод јастука, у јастучницама, испод плахти, у џепу пиџаме. Нисам плакао, једино сам без престанка питао гдје су ми склонили цуцлу.

Након неког времена, мајка је ступила у собу и, не палећи свјетло, рекла да је Леси однио цуцлу. По изгледа раније припремљеном сценарију, брат је залајао однекуд из угла мрачне собе, опонашајући тачно Лесијев лавеж. Након тога сам престао да питам за цуцлу.

Мајка је послије тог догађаја увијек с поносом причала, чак и касније кад сам пошао у школу, како сам увијек био добар, наиван и послушан, и како су ме лако преварили најјефтинијим могућим триком. Рекла је, исто тако, да јој је само жао што сам још дуго након тога причао у сну и говорио кроз пригушени плач: „Немој Леси лајати... Ја сам се одвикао од цуцле.“ И још би додала како сам након тога уистину почео правилно изговарати глас „ц“.

Никада никоме нисам открио тајну да сам знао од првог часа да се радило о превари, и да је то била дијелом и моја властита одлука да се одвикнем од цуцле како бих говорио правилно. Једино што изгледа нисам могао контролисати снове, а и дан- данас ови су у стању да ме изненаде и издају.